Hoćemo li?

Još kod učiteljice se uče školski primeri za upitne rečenice koje usvajamo kao lake i znamo ih za ceo život. Kad nas pitaju šta su to upitne rečenice, odgovaramo kao iz topa i nikada nije problem da navedemo primer. Znamo i da se na početku ovog tipa rečenica nalazi neka upitna rečca, zamenica ili prilog: ko, šta, kako, gde, otkad, dokad, čiji, zar, da li, ili samo li, da se završavaju upitnikom i da imaju upitnu intonaciju.

U praksi je, međutim, malo drugačije. Nije problem pitati koliko ima sati ili da li neko dolazi na večeru. Čak možemo i samom upitnom intonacijom formulisati pitanje: „Ivan dolazi???“ Vau! Problem je sa enklitičkom rečcom LI.

Gde stoji, kako stoji i da li stoji (sedi, leži)? Šalu na stranu, kako je pravilno reći – Hoćeš kolač ili hoćeš li kolač? Jesi uradio domaći ili jesi li uradio domaći? Naravno, pravilno je ovo drugo, ali se u praksi vrlo retko, gotovo nikada ne upotrebljava, ni u svakodnevnoj komunikaciji, ni na televiziji, ni u školi. Jednostavno, rečca li se lako guta. Vrlo lako se zaboravlja, jer rečenica ima smisla i bez nje, razumemo svi šta je pitanje.

Obratite pažnju sledeći put na njenu upotrebu. Načuljite uši i slušajte koliko često se u govoru upotrebljava i da li je svi upotrebljavaju. Ja nisam baš primetila da je mnogi koriste.

Takođe, problem je i kada stoji i iza enklitičkog oblika pomoćnog glagola jesam, npr.

Je li Ivan došao? Može i još kraće – Je l’ Ivan došao? Preporučuju zbog rogobatnog oblika ovih reči postaviti pitanje sa da li, ali mi jednostavno volimo je li, je l’, ili čak jel. Jel Ivan došao? Posebno kad šaljemo SMS, ko će još da kuca apostrof?! Samo neko ko je dokon. 
A sad bi stvarno trebalo da prekinem i da vidim da li je taj Ivan konačno došao. :)